Награђени радови на конкурсу

[Серјожа Попов]

Земљо моја вољена

Земља о којој су написане многе књиге и песме, земља у којој су се десили многи познати ратови, земља о којој се у последње времe много прича је уједно и земља у којој сам ја рођен.
Не знам како да почнем: да ли да, и на шта прво да помислим – на Космет или Србију, да ли да почнем од душе или тела. Али, свеједно, Космет је срце Србије и зато ћу почети да пишем о мом родном месту које је на Косову и Метохији. Оно се налази у Косовском Поморављу, недалеко од Косовске Каменице. Моје родно место се зове Ајновце и има око стотинак кућа са искључиво српским становништвом, основну школу и обданиште. Кроз њега протиче Крива река која се улива у Биначку Мораву. То је претежно брдовито место у коме се људи углавном баве пољопривредом. Као и у већини српских села и у мом се налази српска православна црква посвећена св. Николи. Недалеко од мог села налазе се остаци средњовековног града Ново Брдо који је у своје време био један од највећих градова у Европи. Косовско-каменичкој општини припада и Прилепац, родно место кнеза Лазара Хребељановића, који се одрекао царства земаљског зарад царства небеског. Поред свих тешкоћа, изолација, дана проведених без струје, страха, десио се и 17. март, највећи прогон  Срба са Космета који је на сву нашу дотадашњу несрећу додао још више бола и туге. Уништени су многи манастири, српске цркве које су биле од непроцењивог значаја за српски народ. Пошто смо се до сада слабо кретали, онолико колико су нам ”они” дозвољавали, ја се надам да ћу са својим друговима моћи да посетим српске манастире и знаменитости, како на Космету тако и у Србији.
Док размишљам и живим у нади да ће доћи неки бољи и срећнији дани, ја се и поред свега најбоље осећам ту где сам рођен.
                    
Стефан Тасић                        
VII3-Ајновце
OШ ”Десанка Максимовић”
Косовска Каменица

[Серјожа Попов]

Земљо моја вољена

Сваког јутра се будим само са једном жељом, да једном заувек мој Космет обасја сунце љубави и живота.
Дом ми је на земљи косовској, у малом тириначком засеоку Шевар. Ту живи моја шесточлана породица Симоновић са још једном породицом коју чине баба и деда Стевић.
Имала сам само четири године када су небо изнад нас засули бомбама, те 1999.године. Сећам се подрума и силазака у њега, ишчекивања када ће да груне нека граната. Почео је рат...
Слабо смо излалзили и одлазили негде. Са зебњом смо ишчекивали ноћ. Тата и мама су кришом разговарали о људима који су нестали. Нису спавали ноћу. Покушавали су да сакрију праву истину од нас, старије сестре, брата и мене, а мали Јован још није био рођен. Једино су војници руског контигента били светла тачка тог времена. Осећали смо се безбедно кад их видимо у униформама. Знали смо да су на нашој страни. Када су шиптарски фанатици пуцали са брда на трактор пун људи који су се тог петка враћали са пијаце, ми смо случајно наишли колима и видели непомично тело на асфалту, испало са трактора. Као да је мало натопљена крвљу ова света земаља, упијала је још и ту драгоцену течност црвену. Много је људи страдало из нашег краја. Боже, не поновило се!
После рата остало је мало нас Срба. У нашем крају, пре рата, радио је рудник у Стрезовцу. А сада су остале само рудничке јаме да зјапе празне. Шиптари су продали све што се продати могло. У суседном селу Ваганешу постоји манастир посвећен Пресветој Богородици из 14. века. Близу је и манастир Тамница у Речану посвећен св. Петки. Кроз наш крај протиче Крива река, а ја путем, дуж њеног тока, одлазим до моје школе у Ајновцу – ОШ „Десанка Максимовић“. Идем у 8.разред. У школи сам најсрећнија, јер имам другове са којима делим и добро и зло. Школу похађа око 50 ученика. Село Ајновце се пружа дуж Криве реке, са леве и десне стране, са црквом посвећеној св.Николи која се налази на брдашцу изнад школе. Удаљено је 5-6 килопметара од Косовске Каменице, јединог града у нашој околини.
Хтела ја то или не, оптерећује ме наша неизвесност. Хођу да обиђем сва места на Космету, а да не морам стрепети да ли ће нас каменовати или не. Хоћу да се „протегнем“ дуж целе Србије и прескочим све „бране“, царине и пунктове. Желим да летим мислима без препрека, да волим, да се смејем, да се, као што само деца умеју, радујем својим сновима. А све то могу само ако сам слободна.
Помози ми, земљо моја вољена, да будем оно што јесам – косовска српкиња на светој косовској земљи, поносна на своје претке и порекло, са огромном ширином у грудима да прихвати све добре људе! Најважније је бити и остати човек.

Милица Симоновић
VIII3-Ајновце
OШ „ Десанка Максимовић“
Косовска Каменица

[Серјожа Попов]

Земљо моја вољена
Моје родно место – Речане

Село Речане налази се северно од Косовске Каменице. Подељено је на две махале: Горње и Доње Речане. Много је занимљивости о којима бих писала да просто нећу моћи све да их опишем.
Село има око 50 кућа и око 100 становника. Углавном су то старији људи. Волела бих да млади из мог села не одлазе, али они су, тражећи нормалне услове за живот, присиљени на то.
Улицом која сече село пролазе возила и људи обележени страним заставама. Зашто нису то добронамерни људи? –Зашто нису то туристи? –Не знам одговоре на та питања, али знам право значење речи „окупатор“.
У мом се селу налази манастир стар више векова. Постоје разна предања о његовом постанку на која сам ја поносна. То је доказ да је моје село настањено одавно. Иако неописиво леп, манастир ретко посећују верници. Долазе само када је неки већи празник. То није поштено.
Осим манастира, имамо и школу која је од мог села удаљена 3 км. У школу идемо аутобусом и ако се он поквари или има неке друге проблеме, ми тога дана не идемо у школу. Иако је близу, не смемо ићи пешице. Поред манастира и школе протиче Крива река. Стално шетам поред те реке сама зато што немам другарицу са којом бих могла да поделим те лепе и срећне тренутке. ОНА ми веома недостаје. Могле бисмо да се играмо, пресвлачимо лутке заједно и много тога.
У селу имамо једну продавницу у којој се мештани села снабдевају основним животним намирницама. Имамо и стадион за мали фудбал и кошарку, али је, на жалост, најчешће празан.
Село је окружено са свих страна прелепом и густом боровом и храстовом шумом.
Без обзира на то што ја и моји другови и другарице немамо услове као што имају деца из већих средина, ја сам одлична ученица и волела бих да се и у мом крају створе бољи услови за живот и рад. И да се сви људи који су отишли из села врате, јер сматрам да нема лепше земље од рођене.
                  
Јелена Трајковић, V3 - Ајновце
OШ „ Десанка Максимовић“
Косовска Каменица

[Серјожа Попов]

Земљо моја вољена
Бушинце

Прекрили облаци туге наше свето српско небо. Туга нам је прекрила срећу и радост живота. Прекрила нам је наше сунца мира и спокоја. Ипак, ми се трудимо да будемо оптимисти љубећи Косово и Србију пуним срцем.
Живим у југоисточном делу Косова, у селу близу Косовске Каменице – Бушинцу. Бушинце броји око 250 становника, који се одликују гостопримљивошћу и љубазношћу. Мештани мог предивног села су увек спремни да госте дочекују са осмехом и загрљајем. Баве се углавном пољопривредом и сточарством.
Природа је најлепша када нас посети пролеће, када све процвета и пробехара. Деца се играју напољу трчећи по шареним ливадама, јурећи несташне лептириће. Лети гране на дрвећу отежају од трешања и шљива и чекају да их несташна деца поберу. С јесени природа обуче црвено-жуто-браон хаљину. Зими су олистале гране прекривене снегом, а прозори на кућама осликани радовима сликарке Зиме.
У близини нашег села налази се до темеља порушена црква св.Петке, чији су камен отели Албанци да саграде џамије. Људи верују да  та црква има исцелитељску моћ. Ова, сада на жалост порушена, црква саграђена је још у XV веку. Сваке године, на Велики Петак, људи долазе да је посете.
У мом селу налази се и црква св. Цара Константина и царице Јелене, која је саграђена прошлог века. Говори се да је њен ктитор сањао свету Богородицу која му је рекла да на том месту сагради цркву, што је он и учинио. То је прелепа мала црква и налази се на једној висоравни. Изнад улазна врата црквених стоји икона светих украшена мозаиком који се састоји од шарених каменчића.
У селу се налази и истурено одељење Основне школе „Десанке Максимовић“ до четвртог разреда. Кроз село протиче бистри поточић који се улива у Криву реку.
Недалеко од села стоји у рушевинама Ново Брдо, некада светски познат град. А на скоро истој удаљености налази се и Прилепац, родно место св. Кнеза Лазара.
Некада су се у нашој општини Срби и Албанци добро слагали. На жалост, ни ми нисмо поштеђени бомбардовања у којем је изгинуло толико невине дечице, толико очева и мајки. Бомбе које су бацали на нас пре десет година и сада остављају трага. Много је деце и људи умрло од непознатих болести које су бомбе донеле са собом. Говоре нам да нас штите, а у ствари желе да нас униште. Надамо се у боље сутра. Плашим се одласка, остављања свих ствари, пре свега моје срце и душу која одувек живи за Косово, за Србију.
Моја душа припада Косову, где год да одем, вратићу се увек њему; где год да одем, увек ћу сањати да опет чујем жубор потока, онај дивни цвркут птица. Сећаћу се дана када сам корачала по светној ливади певајући песме. Упркос страху од будућности, заувек ћу волети Косово и Србију.
Захваљујем се часопису „Косовски божур“ на дивној акцији.

Мaлина Симић, VII3 - Ајновце
OШ „ Десанка Максимовић“
Косовска Каменица

[Серјожа Попов]

Земљо моја вољена       
                                                                       
У човековом срцу родно место заузима посебан део и ниједан град или место не може бити као родно место, јер љубав коју осећамо према родном месту је искрена и јединствена, дубоко урезана у нашој свести и срцу. Али моје родно место је заиста посебно, јер се налази на вековном српском огњишту - Косову и Метохији.
Живим у Косовској  Каменици, малом граду на југу  Србије у њеној јужној покрајини. Налази се у Косовском Поморављу, на око 30km удаљености од Гњилана и 50km удаљености од Врања. Назив Каменица потиче од  далматороманске речи Лау(камен). Камен је оличење чврстине, постојаности и снаге. Она  се налази  у долини Криве реке и окружена је брдима. У центру Каменице се налази наша светиња, црква св.Николе, где се сваке године одржава сабор на наш велики празник Ускрс, а тај сабор посећују људи из целе општине и шире. У парку близу центра се налази споменик погинулим борцима у Другом светском рату. Наша школа  ”Десанка Максимовић” се налази у јужном делу Косовске Каменице. Косовска Каменица је мешовита средина у којој живе Срби и Албанци. До рата је било око 40% Срба,а сада само око 10%. У Каменичкој општини има 78 села. Међу многобројним селима, мени посебно драго, на североистоку се налази  Костадинце, родно место мог оца.То је веома лепо село, са изразито лепим пејзажима. Залазак сунца је најлепши. Када гледам у њега, видим да се велика и топла лопта, извор светлости и топлине полако спрема да заспи и да се одмори. Веома значајан културно-историјски  споменик за наш крај је манастир Убожац. Он се налази у атару села Горњег Мочара на удаљености од око 3km од саме Каменице. То је манастир који је настао у раном добу средњег века. У неким изворима се помиње као Рђавац. Иако је срушен, још увек се могу видети остаци фресака. Сматра се да је овај манастир опустео за време великих сеоба, у 17. веку, под вођством Арсенија Чарнојевића. На удаљености од око 15km oд Каменице налази се Прилепац, родно место српског кнеза Лазара Хребељановића. Сваке године 28. јуна, на Видовдан, овде се одржава богат културно уметнички програм.
У садашњем времену у којем живимо, једино што нам недостаје је СЛОБОДА, идеал коме сви тежимо и коме се сви радујемо. Вера, нада и воља за слободом нас терају да верујемо у боље сутра, да никад не одустајемо, и никад не напуштамо своју земљу.

Милица Младеновић, VIII1 
ОШ „Десанка Максимовић“
Косовска Каменица

[Серјожа Попов]

Моя любимая земля

Страна, о которой  написано много книг и стихов, страна, в которой велись  многие известные войны, страна, о которой в последнее время много говорится, это ещё и страна, в которой родился я сам.
Я не знаю, с чего начать: либо с Косово или Сербии - это первое, что приходит в голову, - либо начать с души или тела. Но, так или иначе, Косово является сердцем Сербии, и поэтому я начну писать о моей родине в Косово и Метохии. Она расположена в Косово в бассейне реки Морава, вблизи от Косовской  Каменицы. Моя родина называется Aйновцы, здесь  около ста домов с исключительно сербским населением, начальная школа и детский сад. Здесь протекает река Кривая, впадающая в Биначку Мораву. В основном это горные места, где главное занятие людей - сельское хозяйство. Как и в большинстве сербских деревень, и в моем стоит сербская православная церковь, посвященная св. Николаю. Неподалеку от моей деревни находятся остатки средневекового города Ново-Брдо, который в свое время был одним из крупнейших городов Европы. К Косово-Каменицкому муниципалитету относится и Прилепац - вотчина князя Лазаря Хрбеляновича (Св. великомученик Лазарь, царь Сербский), который отрекся от царства земного ради Царства Небесного. Помимо всех трудностей, изоляции, дней, проведенных без электричества, дней страха, наступило и 17 Марта, день величайшего исхода сербов из Косова, добавивший ко  всем нашим бывшим несчастьям ещё больше боли и горя. Разрушены многие монастыри, сербские церкви, имеющие первостепенное значение для сербского народа. Поскольку до настоящего времени мы мало путешествовали – ровно столько, сколько "они" нам позволяли, я надеюсь, что теперь мы с друзьями сможем посетить сербские монастыри и достопримечательности, как в Косово, так и в Сербии.
Пока думаю и  живу в надежде, что придут лучшие и более счастливые дни я, несмотря ни на что,  лучше всего себя чувствую здесь, где я родился.

Стефан Тасич
VII3-Aйновцы
Начальная школа «Десанка Максимович» 
Косовская Каменица

Перевод: Елена Левчишина

[Серјожа Попов]

Бушинце

Затянули облака печали  наше святое  сербское небо. Печаль скрыла от нас  счастье и радость жизни, скрыла от нас наше солнце мира и спокойствия. Тем не менее, мы стараемся быть оптимистами, т.к. любим  Косово и Сербию всем сердцем.
Я живу в юго-восточной части Косово, в одном из сёл вблизи Косовской Каменицы – Бушинце.  Бушинце насчитывает около 250 жителей, отличающихся гостеприимством  и добротой. Местные жители из моего прекрасного села всегда готовы встретить гостей улыбкой и распахнутыми объятиями. Основное их занятие - земледелие и скотоводство.
Природа прекрасна, когда к нам  приходит весна, когда все распускается и цветёт. Дети играют на улице, бегают по разноцветным лугам, гоняя игривых бабочек. Летом ветви деревьев тяжелеют от обилия черешен и слив и ждут, когда их сорвут маленькие озорники. Осенью природа облачается в  красно-желто-коричневое одеяние. Зимой ветки, покрытые  листьями, прячутся под снегом, а окна домов расписывает  художница-зима.
В непосредственной близости от нашего села находится разрушенная до основания церковь Св. Параскевы Пятницы. Камни, из которых она была построена, албанцы похитили для строительства  мечетей. Люди верят, что эта церковь обладает целительной силой. Эта, к сожалению, сейчас уничтоженная церковь, была построена еще в пятнадцатом веке. Каждый год на Страстную пятницу к ней приезжают люди.
В моём селе есть построенная в прошлом веке церковь св. императора Константина и императрицы Елены. Говорят, что ее ктитор (от гр.-основатель) увидел во сне  святую Богородицу, которая наказала ему построить в этом месте церковь, что он и исполнил. Эта очень красивая церквушка находится на плато. Над  церковными вратами - икон святых, украшенная  мозаикой из разноцветных камушков.
Есть в селе  и филиал  начальной школы "Десанка Максимович" до четвертого класса. Через село  протекает чистый ручей, впадающий в реку Кривую.
Недалеко от деревни  лежит в руинах Ново-Брдо, некогда всемирно известный город. И почти на таком же расстоянии находится и Прилепац, родина св. князя Лазаря.
Когда-то  в нашей общине сербы и албанцы хорошо ладили. К сожалению, и нас не пощадили бомбардировки, в которых погибло столько невинных детишек, столько отцов и матерей. Бомбы, которые были сброшены на нас десять лет назад, и сейчас оставляют следы. Много детей и взрослых  умерло от неизвестных болезней, что несли с собой бомбы. Говорят, что нас защищают, а на самом деле нас  хотят уничтожить. Мы надеемся на лучшее завтра. Я боюсь уходить, бросив всё, особенно  мою душу и сердце, которые навсегда принадлежат Косово и Сербии.
Моя душа принадлежит  Косово, и куда бы я ни уехала,  всегда вернусь сюда, куда бы ни ушла, всегда буду мечтать вновь  услышать журчание ручья, этот дивный щебет птиц. Буду вспоминать эти  дни, когда я ходила  по лугам, распевая песни. Вопреки  страху перед будущим, я буду вечно любить Косово и Сербию!
Я благодарю журнал "Косовский божур", за эту удивительную акцию.

Малина Симич, VII3 - Aйновце
Начальная школа Десанка Максимович "
Косовская Каменица

Перевод: Елена Левчишина

[Серјожа Попов]

Земля моя любимая

Каждое утро просыпаюсь с одним желанием - чтобы над моим Косметом раз и навсегда воссияло солнце жизни и любви. Дом мой находится на косовской земле, в маленьком поселке Шевар. Здесь живет моя семья Симонович, состоящая из шести человек, и еще одна семья - баба и дед Стевич. Мне было четыре года, когда с неба на нас посыпались бомбы, это было в 1999 году. Помню, как мы прятались в подвале, ожидая очередного взрыва. Началась война...
Мы редко выходили и ходили куда-то. Со страхом ждали ночи. Папа и мама тайком разговаривали о тех, кто погиб. Они не спали ночами. Старались скрыть истинное положение дел от нас - старшей сестры, брата и меня, а маленький Йован тогда еще не появился на свет. Единственным светлым пятном в то время были военные русского контингента. Видя их униформу, мы чувствовали себя в безопасности. Знали, что они на нашей стороне.
Когда шиптарские (албанские) фанатики стреляли с гор по трактору, полному людей, которые в пятницу возвращались с рынка, мы случайно проезжали на машине и видели неподвижное тело на асфальте, выпавшее из трактора. Наша святая земля впитала в себя и эту драгоценную красную влагу, как будто она мало напоена кровью! Много людей из нашего края пострадали. Боже, хоть бы это не повторилось!
После войны нас, сербов, осталось мало. До войны в нашем краю работал рудник в Стрезовце. А сейчас остались только пустые шахты. Шиптары продали все, чо только можно продать. В соседнем селе Ваганеше находится монастырь 14 века, посвященный Пресвятой Богородице. Поблизости - монастырь Тамница в Речане, посвященный св. Параскеве Пятнице. Через наш край протекает река Крива, а я по идущей вдоль нее дороге хожу в школу в Айновце, носящую имя Десанки Максимович. Я сейчас в восьмом классе. В школе я чувствую себя счастливее всего, поому что здесь у меня друзья, с которыми делим и хорошее, и плохое. В школе около пятидесяти учеников. Село Айновце растянулось вдоль реки Кривы, по обеим сторонам, с церковью св. Николы, которая стоит на пригорке над школой. Село расположено в 5-6 км от Косовской Каменицы, единственного города в нашей области.
Хотела б я того, или нет, но меня тяготит наша неопределенность. Хочу побывать во всех местах на Космете, и при этом не бояться, будут в нас бросать камни или нет. Хочу проехать через всю Сербию, преодолеть все границы, таможни и контрольные пункты. Желаю лететь своими мыслями беспрепятственно, и любить, и смеяться, и, как все дети, радоваться своим снам. Но это возможно только тогда, когда я буду свободна.
Помоги мне, любимая моя земля, быть тем, что я есть - косовской сербкой на святой косовской земле, гордой своими предками и происхождением, готовой обнять душой всех добрых людей! Самое важное - быть и остаться человеком.

Милица Симонович
VIII класс -Айновце
Школа „ Десанка Максимовић"
Косовская Каменица
Перевод: Ольга Серебровская
http://senica.ru/index.php/component/content/article/12-2009-07-25-12-18-25/621-2010-01-06-18-36-07