Награђени радови на конкурсу

Божић у мом селу

Откад знам за себе, моји другови који су остали да живе на Космету и ја, живимо без слободе кретања и права на дечју радост. Свих ових година, иако живим у селу у којем живе само Срби, живимо стално у страху. Ипак, протекли дани су, на неки начин, били посебни и срећни за моје другове и мене.
Празнични дани. То су дани када и ми као и сви људи православне вере славимо Божић. Божић се у мом селу слави скоро свих ових година на сличан начин. Шестог јануара око 15 часова сви мушкарци из села, а са њима и ми, деца, окупили смо се на најлепшем месту у селу - поред манастира. Онда, у оближњој шуми сечемо бадњаке које свако носи својој кући. Те вечери, пошто тата посече бадњак, док га уносимо у кућу, тата као квочка , а брат и ја са гранчицама у рукама идемо за њим и пијућемо. Све тако док уђемо у кућу где нас обично чека мама речима: "Добро вече, стигло Бадње вече!" -Та ноћ је једна од најлепших и најсрећнијих у мом детињству. Пошто се поткадимо и вечерамо, тата седне и подели нам поклоне. Изјутра рано устајемо да би код својих ближњих ишли као положајници где опет за свој труд добијамо поклоне. затим одлазимо у манастир где запалимо свеће и молимо се за бар мало више среће и радости.
Посебна радост за моје другове и мене и ове године била је када смо се на Божић око 12 часова са одраслима окупили поред манастира. Ту смо пекли роштиљ и славили. И док су се старији бринули да све прође у најбољем реду, ми смо се утркивали да се сликамо поред наше заставе која се вијорила од јутра поред манастира. Пркосили смо тако свима онима који су мислили да ће нас одвојити од мајке Србије.
Тако смо и ми из малог села Речана које се налази на три километара од Косовске Каменице прославили Божићне празнике - срећни што живимо још увек у месту које је по мом мишљењу најлепше на свету, са надом да ћемо заувек остати ту.

Филип Трајковић 5.раз.
ОШ "Десанка Максимовић" - Ајновце