Утисци са путовања у Сремске Карловце

[Jelica Mirkovic]

          Зимски распуст сам провела кући, и зато сам једва чекала да се заврши и да пођем на то наградно путовање. Ноћ пре поласка нисам ни ока склопила. Телефон је звонио за буђење а ја сам већ била будна. Пошла сам, а срце ми је лупало од радости. Пролазили смо кроз градове Врање, Лесковац, Ниш. У Алексинцу смо имали прву паузу. Ту смо одморили и доручковали. Кренули смо даље. За мене је ту почео изазов, јер даље од Алексинца нисам раније путовала. Било ми је све занимљивије што смо даље ишли. Сваки следећи град је, чини ми се, био све лепши. Стигли смо до Новог Сада, ту смо ручали. Град је био прелеп ручак такође. Затим смо кренули у Сремске Карловце. Ту су нас веома лепо дочекали, и разместили по породицама. Мене и моју другарицу Миљану узела је једна дивна жена, тета Драгица. Њена ћерка Александра је била све уз нас. Карловци су мени та три дана личили на неку бајку. Сада када размишљам о томе чини ми се као да сам сањала. У глави ми је још увек она прелепа сала где смо рецитовали, па онда позориште и играоница, ја сам то први пут видела. Па како су нас тек лепо примиле монахиње у манастиру Гргетег који је на Фрушкој Гори! Ту смо били на литургији, а онда смо ручали. Затим смо посетили манастир Хопово, ту је учио Доситеј Обрадовић  и ту је смештена библиотека. Посетили смо и Петроварадин и тврђаву која има исти назив као и град. Ту ми је био занимљив часовник чија  казаљка, која треба да показује минуте, ту показује часове. То је јединствен часовник. Са тврђаве смо посматрали Дунав, седела сам на његовој обали. Тај осећај не могу описати, то је нешто као из бајке. Реку коју сам само прстом показивала у мом атласу гледала сам, стајала сам крај ње. Када се тога сетим чини ми се као да будна сањам. Са породицом Стопиншек, код које сам била, ишла смо до Стражилова на Фрушкој Гори, места на коме је сахрањен наш песник Бранко Радичевић. Посетили смо и Капелу Мира. Док смо путовали аутобусом од једног места у друго  приметила сам да је свуда пред нас само равница. Лепа је и весела Војводина. Мени се чинило, док путујемо, као да шири своје руке и прима нас у загрљај, а чак и њена поља изгледају весела и насмејана. Осећала сам неку топлину у срцу. Из те прелепе равнице четвртог дана пошли смо ка Београду, и посетили ЗОО Врт. Затим смо кренули кући. Назад сам кренула тужна. Наслонила сам главу на прозор аутобуса и посматрала како су се наизменично смењивали саобраћајни знаци и путокази у насељима кроз која смо пролазили. У глави ми је био само прелепи град где смо били. Први пут сам осетила слободу, градом сам шетала слободно. Сандра нас је изводила у град, ишли смо у ресторан код њеног ујака, увече смо шетале. Како је лепа ноћ у том граду кад се упале светла, као да град има хиљаде очију. Те градске очи трепере, а људи весели шетају улицама и причају. Називе улица нисам упамтила али ја бих свакој дала име ”СЛОБОДА”. Свака је што се тога тиче иста, а код нас у Каменици улице се зову: ”Улица којом смеш проћи”, ”Улица у којој се не смеш задржавати” - такве речи изговарају одрасли док причају. Мисли су ми летеле даље право до играонице. Ту деца одлазе друже се и играју, радују се... Благо њима. Ја те среће нисам имала. У мом селу нити има деце нити играонице. Моје је детињство неко украо, ја сам одрастала слушајући застрашујуће приче одраслих. У школу идем комбијем , пешке не смем иако је близу. Салу за физичко немамо, лопту играмо на игралишту које мени личи на кавез, јер је ограђено високом жицом. Кад год бих у тај кавез ушла ја бих прво погледала рупе на жици јер их се бојим. Бојим се да кроз њих не уђе нешто као бабарога из бајке. Бојим се мрака јер мрак код нас је језив и нема хиљаде очију које намигују. Бојим се, када би ми дошла нека другарица из града где смо били, да не бих имала шта да јој покажем. Моја Каменица је можда некада имала неке знаменитости, можда је имала биоскоп и салу за игранке, имала је можда прелепи хотел, али сада свега тога можда има али ја несмем да идем. Шта би имала да види у мојој школи? Остало је само језеро у мом селу, њега ми нису могли отети јер је поред моје њиве. Ту берем шљиве и скупљам сено, то је моја играоница.
          Али ипак хвала онима који су ме послали на ово путовање, хвала породици Стопиншек која ме је тако добро примила и хвала Сандри која је сво време била уз мене. Имала сам три незаборавна дана и прелепе ноћи у којима и мрак има очи, које намигују весело. Вратила сам се тамо где су ноћи језиве али ипак то је мој завичај и ја га волим, тамо је моја кућа и моја породица.
          Мени је сам Бог Косово дао за завичај и остаћу ту на њему.

                                                                                                                    Јелица Мирковић
                                                                                                                Ученица V1  разреда
                                                                                                           О.Ш. Десанка Максимовић
                                                                                                                 Косовска Каменица            

  

[Серјожа Попов]

Хвала ти, Јелице, за предиван текст! Срећан сам што смо сви заједно прошетали улицама ”Другарства”, ”Наде”, ”Радости”, ”Вере”... једном речју, улицама срца. Те улице нам нико не може одузети.

[Серјожа Попов]

Впечатления от поездки в Сремски Карловцы.

Зимние каникулы я провела дома, поэтому едва могла дождаться, когда они кончатся и мы поедем в поездку, участие в которой стало моей наградой в конкурсе. В ночь перед выездом я просто очей не сомкнула. Телефон прозвонил подъем, а я уже не спала. Когда мы тронулись в путь, сердце колотилось от радости. Мы проезжали через города Вранье, Лесковац, Ниш. Первую остановку сделали в Алексинце. Здесь немного отдохнули и позавтракали, потом поехали дальше. Для меня это было чем-то необыкновенным, потому что я никогда не бывала дальше Алексинца. Так что мне было чем дальше, тем интереснее. Каждый следующий город казался мне красивее предыдущего. Мы доехали до Нового сада и здесь пообедали. Город был замечательный, обед тоже.
Затем мы поехали в Сремски Карловцы. Тут нас прекрасно встретили и разместили по семьям. Меня и мою подругу Миляну взяла к себе удивительная женщина, тетя Драгица. Ее дочь Александра все время была с нами. Эти три дня в Карловцах были похожи на прекрасную сказку! Сейчас, когда я думаю об этом, мне кажется, что все это мне приснилось. Мне навсегда запомнился прекрасный зал, в котором мы читали стихи, а еще театр и игровой центр, всё это я видела первый раз в жизни.
А как замечательно нас принимали милые монахини в монастыре Гргетег, расположенном на Фрушкой Горе! Тут мы были на литургии, а потом обедали. Затем мы посетили монастырь Хопово, где учился Доситей Обрадович, здесь находится библиотека.
Побывали мы и в Петроварадине и одноименной крепости. Тут мне запомнились часы, где короткая стрелка показывает не часы, а минуты. Это единственные такие часы. С крепости мы смотрели на Дунай, я сидела на его берегу. Эти свои ощущения не могу описать, это просто нечто сказочное! Реку, которую до этого могла показать лишь пальцем на карте, я теперь видела собственными глазами, стояла на ее берегу. Когда я это вспоминаю, то кажется, что все это мне пригрезилось.
С семьей Стопиншек, у которой я гостила, мы ездили в Стражилово на Фрушкой Горе, к месту, где похоронен наш поэт Бранко Радичевич. Посмотрели мы и Капеллу Мира.
Проезжая в автобусе от одного места в другое, я заметила, что всюду мы едем по равнине. Воеводина красива и весела. Мне казалось, что когда мы по ней путешествуем, она протягивает свои руки и обнимает нас, так что даже ее поля выглядят весело улыбающимися. В сердце у меня было какое-то теплое чувство. С этой прекрасной равнины на четвертый день мы уехали в Белград, побывали в зоопарке. Оттуда двинулись домой.
Назад я ехала грустная. Прислонила голову к окну и наблюдала, как мелькают мимо дорожные знаки и обозначения населенных пунктов, через которые мы проезжали. В своем воображении я видела лишь прекрасный город, в котором мы побывали. Впервые я ощутила свободу, впервые свободно гуляла по улицам. Сандра водила нас по городу, мы ходили в ресторан ее дяди, а вечером гуляли. До чего же красива ночь в том городе, когда зажигаются фонари и кажется, что у города тысяча глаз! Эти глаза словно подмигивают, а веселые люди гуляют по улицам и разговаривают. Названий улиц я не запомнила, но я бы все их назвала «улицами Свободы». Каждая из них таковой и является, а у нас в Каменице улицы называются «улица, по которой смеешь ходить», «улица, на которой не смеешь задерживаться» - именно так говорят о них взрослые.
Мысли мои летели дальше, к игровому центру. Дети ходят туда общаться, играть, радоваться… Счастливые! Мне же не досталось такого счастья. В моем селе нет ни детей, ни игровых центров. Мое детство кто-то украл, я росла, слыша предостерегающие рассказы взрослых. В школу еду только на машине, пешком не смею пройти даже недалеко. Мы не имеем спортивного зала, в бадминтон играем на площадке, которая, по-моему, похожа на клетку, потому что ограждена высокой сеткой. Когда вхожу в эту клетку, первым делом смотрю на ее отверстия, потому что боюсь их. Боюсь, что сквозь них войдет нечто страшное, как баба-яга из сказки. Боюсь темноты, потому что темнота у нас жуткая, у нее нет тысячи глаз, которые подмигивают тебе. Боюсь, что если ко мне приедет какая-нибудь подруга из города, где мы были, то мне нечего будет ей показать. Возможно, когда-то в моей Каменице и были какие-то интересные места, был кинотеатр, или игровой зал, или красивая гостиница, возможно, здесь и сейчас всё это есть, но мы не смеем туда пойти. Что можно увидеть в моей школе? Осталось в моем селе только озеро, они не смогли его отнять, потому что оно – посреди нашего поля. Тут я собираю сливы и кошу сено, тут моё место для игр.
Но все равно, спасибо тем, кто взял меня в эту поездку, спасибо семье Стопиншек, которая меня так хорошо принимала, и спасибо Сандре, которая все время была со мной. Я прожила три незабываемых дня, а также прекрасные ночи, когда даже у темноты есть весело подмигивающие глаза. Вернулась я туда, где ночи страшны, но тем не менее, это моя родина, и я ее люблю, там мой дом и моя семья.
Сам Бог дал мне родиной Косово, так что я здесь останусь.

Елица Миркович,
ученица 6 класса школы «Десанка Максимович»,
Косовская Каменица

Перевод: Ольга Серебровская