Сребрне боготкане речи

[Серјожа Попов]

Пошто на форуму учествују и наша браћа Руси, почео бих ову рубрику једном предивном књигом руског писца Василија Никифорова-Волгина. Књига се у српском издању зове ”Сребрне боготкане речи”, издала ју је ”Дуга” из Сремских Карловаца. Поставићу овде неке од приповедака из књиге на српском, а ако пронађем, и на руском језику.
Топло препоручујем свима ову предивну књигу!

Прво нешто више о аутору:

Василије Никифоров-Волгин

је писац за кога се до недавно веома мало знало чак и у Русији. А онда су почеле да се појављују његове књиге - угрејане жаром православне душе, потресне, озарене благом светлошћу и лиризмом. Оне су данас постале омиљена литература целе православне породице. Радо их читају и деца и одрасли.
Василиј Акимовић је рођен 1900. г.  Детињство је провео на обали Волге окружен тајанственим шумама, мирисним травама, светлуцавом водом велике реке, звуцима  црквених звона и речитом тишином богомољаца.
После завршене основне школе, Василије због немаштине није могао уписати гимназију. Почео је да се бави обућарским занатом, као и његов отац и деда. Радио је и у пољу, код имућних људи. Сваки слободан тренутак проводио је са књигом у руци, а испунила се и његова велика жеља - постао је псалмопојац у Спасо-Преображењској цркви. За дечака који је жудио за знањем ово је било место где се може узрастати у науци и накупити се премудрости Божије; где душа живи црквеном годином и узраста од празника до празника. 
Василије и сам почиње да пише. Прва своја дела објављује у помесним часописима. Слава младог писца све више расте, његова дела објављују широм Русије, а радо га читају и у Паризу.
Приче Никифоров-Волгина разоткривају сву тежину живота руског човека под јармом бољшевика. Само је чврста вера могла да спасе народ од потпуног уништења. Његове књиге су потресале руске изгнанике својом праведношћу и смелошћу.
А онда је дошло лето 1940.г. Совјетска власт је почела хапшења. Дошли су и по Никифорова-Волгина. Бољшевици су га ухапсили и стрељали због његових књига 14. децембра 1941. године.

[Серјожа Попов]

СВЕЦИ ИДУ НА ЈУТРЕЊЕ
(Уочи Нове године)

Потпуно бели од наслага снежних пахуља, запутили се свечери преко широких поља Никола Угодник, Сергеј Радоњешки и Серафим Саровски.
Подастире им се пред ноге вејавица, пуцкета на мразу поље затрпано сметовима. Завија мећава. Мраз леди самотну снежну земљу.
Никола Угодник има на себи стари кожух, повелике подеране ваљенке1. На рамену му упртњача, у руци штап.
Сергеј Радоњешки је у монашкој мантији. На глави му скуфија2, сва бела од снега, а на ногама опанци од лике.
Серафим Саровски, у дугом белом ватираном сеоском капуту, у руским чизмама, хода погурено и подупире се тојагом...
 Лепршају на ветру седе браде. Снег заслепљује. Хладно је светим старцима у самотној леденој тами.
– Аух, какав мраз, грешник, аух, стара шаљивчина! – весело приговара Никола Угодник и, не би ли се угрејао, лупка грубим сељачким рукавицама по кожуху укрућеном од мраза, и хита, хита живахним старачким кораком, ваљенке стружу ли стружу.
– Удесио нас је мраз, нема шта, удесио старце... Такав немирко, обуздај га, Господе, такав несташко! – смеје се Серафим и такође трчка поскакујући, не заостајући за бодрим Николом, а чизме му само шкрипућу по хрускавој снежној стази.
– Ма није ово ништа! – благо се смеши Сергеј. – Године 1347, е, оно беше студен. Стра’ота...
– Да не залутамо у пољу – каже Серафим.
– Нећемо залутати, оци! – са сигурношћу одговара Никола. – Ја све руске путеве познајем. Још мало па ево нас код Китешке шуме, даће Господ да у тамошњој црквици одслужимо јутрење. Убрзајте корак, оци моји!
– Бодар ли је Угодник! – благо се смешећи каже Сергеј и придржава му се за рукав. – Усрдан! Из туђих крајева, а заволео руску земљу више од свега. Што си ти, Никола, тако заволео наш народ, помрачен гресима – ходаш његовим жалним путевима и непрестано се за њега молиш?
– Што сам га заволео? – одговара Никола гледајући Сергеју у очи. – Дете је она, Русија! Цвет благи, миомирисни... Кротка мисао Господња... Дете Његово љубљено... Неразумно, али омиљено. А ко не би заволео дете, ко се не би разнежио над цветићем? Русија, то је – кротка мисао Господња.
– Лепо си то рекао, Никола, о Русији – дирнуто прошапута Серафим. – И ја бих пред њом, радости моја, на колена хтео да клекнем – да се молим као икони часној!
– А шта ћемо, оци свети – бојажљиво упита Сергеј – с крвавим годинама 1917, 1918, и 1919? Зашто се руски народ умрља крвљу?
Покајаће се – са сигурношћу каза Никола Угодник.
Спасиће се! – одлучно рече Серафим.
Молићемо се! – прошапута Сергеј.
Стигоше до шумске црквице покривене снегом.
Упалише свеће испред потамнелих икона, унеше се у јутарњу службу.
Иза зидова црквице гудела је снежна Китешка шума. Певала је мећава.
У забаченој шумској црквици светитељи руске земље молили су се за Русију, Спасову љубав, кротку мисао Господњу.
А после јутрења, три заступника изиђоше из црквице у порту и благосиљаху на све четири стране снежну земљу, мећаву и ноћ.

[Серјожа Попов]

А ево и на руском:

Заутреня Святителей

В.А. Никифоров-Волгин

Белые от снежных хлопьев идут вечерними просторными полями Никола Угодник, Сергий Радонежский и Серафим Саровский.
Стелется поземка, звенит от мороза сугробное поле. Завевает вьюжина. Мороз леденит одинокую снежную землю.
Никола Угодник в старом овчинном тулупе, в больших дырявых валенках. За плечами котомка, в руках посох.
Сергий Радонежский в монашеской ряске. На голове скуфейка, белая от снега, на ногах лапти.
Серафим Саровский в белой ватной свитке, идет сгорбившись, в русских сапогах, опираясь на палочку...
Развеваются от ветра седые бороды. Снег глаза слепит. Холодно святым старцам в одинокой морозной тьме.
- Ай да мороз, греховодник, ай да шутник старый! - весело приговаривает Никола Угодник и, чтобы согреться, бьет мужицкими рукавицами по захолодевшему от мороза полушубку, а сам поспешает резвой стариковской походкой, только знай шуршат валенки.
- Угодил нам, старикам, морозец, нечего сказать... Такой неугомонный, утиши его. Господи, такой неугомонный! - смеется Серафим и тоже бежит вприпрыжку, не отставая от резвого Николы, гулко только стучат сапоги его по звонкой морозной дорожке.
- Это что еще! - тихо улыбается Сергий. - А вот в лето 1347, вот морозно было. Ужасти...
- Вьюжит. Не заблудиться бы в поле, - говорит Серафим.
- Не заблудимся, отцы! - добро отвечает Никола. - Я все дороги русские знаю. Скоро дойдем до леса Китежского, а там в церковке Господь сподобит и заутреню отслужить. Подбавьте шагу, отцы!...
- Резвый угодник! - тихо улыбаясь, говорит Сергий, придерживая его за рукав. - Старательный! Сам из чужих краев, а возлюбил землю русскую превыше всех. За что, Никола, полюбил народ наш, грехами затемненный, ходишь по дорогам его скорбным и молишься за него неустанно?
- За что полюбил? - отвечает Никола, глядя в очи Сергия. - Дитя она - Русь!... Цвет тихий, благоуханный... Кроткая дума Господня... дитя Его любимое... Неразумное, но лю1бое. А кто не возлюбит дитя, кто не умилится цветикам? Русь - это кроткая дума Господня.
- Хорошо ты сказал, Никола, про Русь, - тихо прошептал Серафим. - На колени, радости мои, стать хочется перед нею и молиться, как честному образу!
- А как же, отцы святые, - робко спросил Сергий, - годы крови 1917, 1918 и 1919? Почто русский народ кровью себя обагрил?
- Покается! - убежденно ответил Никола Угодник.
- Спасется! - твердо сказал Серафим.
- Будем молиться! - прошептал Сергий. Дошли до маленькой, покрытой снегом лесной церковки. Затеплили перед темными образами свечи и стали служить заутреню.
За стенами церкви гудел снежный Китежский лес. Пела вьюга. Молились святители русской земли в заброшенной лесной церковке о Руси - любови Спасовой, кроткой думе Господней.
А после заутрени вышли из церковки три заступника на паперть и благословили на все четыре конца снежную землю, вьюгу и ночь.

[Александр]

 Спаси Господи! Славную книгу вы издали. Сам читал, друзьям советовал. Прекрасная книга!

[Серјожа Попов]

ПРИЧЕШЋЕ

На Велики четвртак кували смо и бојили ускршња јаја. По старом сеоском обичају, кували смо их у љусци од лука, од чега су добијала јаку боју јесењег кленовог листа. Мирисала су на нарочит начин – помало на чемпрес, помало на даске нагрејане на сунцу. Боје из радњи у украшеним корпама мајка није признавала.
– Није то на сеоски начин – говорила је – није по нашем обичају!
– А како код Григорових – запиташ је – или код Љутових? Ено, код њих – лепота једна, јаја у најразличитијим бојама, толико су лепа да их се не можеш нагледати!
– Григорјеви и Љутови су људи из града, а ми смо из села! А у селу, знаш и сам, обичаји се држе још од самог Христа...
Намрштио сам се и увређено се успротивио:
– Нашла си шта ћеш да форсираш! Мени ионако не дају мира – сељаком ме називају.
– Па немој због тога да се љутиш! Одмахни руком и уразуми их: село, кажи им, на Божје вртове мирише, а град на петролеј и свакојаку нечистоћу. То је прво. А друго – немој, синко, да изговараш ту реч, нимало лепу: ’форсираш’! Немој да се стидиш сеоског језика, и он од Господа долази!
Мајка је извадила јаја из лонца, ставила их у корпицу налик на ластино гнездашце, прекрстила их и рекла:
– Стави их пред икону. Кад пођеш на Светло јутрење, понећеш их на освећење...
За време Страсне седмице тише се ходало, тише говорило и скоро ништа се није јело. Уместо чаја пили су врућу медовину с мирођијом и грицкали црни хлеб. Увече су ишли у манастирску цркву, где су службе биле правилније и строже. Из те цркве мајка је ових дана донела речи које је чула од монахиње:
– За молитву, пост је оно исто што су за птицу крила!
Велики четвртак купао се у сунцу и плавим потоцима. На сунцу је копнио последњи снег, и са сваким сатом земља се назирала јасније и изгледала пространија. И са дрвећа се нагло сливао отопљени снег. Хватао сам ту отопину на длан и сркао је – кажу да после тога нећеш имати главобоље...
Испод дрвећа лежао је снег размекшан копњењем и ја сам га, да би пролеће стигло што пре, разбацивао лопатом преко сунчаних стазица.
У десет сати изјутра ударили су у велико звоно, пред литургију за тај дан. Нису више звонили као за Велики пост (успорено и тужно), већ пуним, учесталим ударима. Данас нам је дан за причешће. Цела породица припремала се за причешће Светим Христовим Тајнама.
Ишли смо у цркву обалом реке. Низ плаву хучну воду пловиле су санте и разбијале се једна о другу. Кружило је много галебова – и сами су, онако бели, личили на летеће сантице.
Покрај реке, угледао сам жбун са црвеним младицама, управо он ме је нагнао на мисао да пролеће стиже, и сасвим, сасвим ускоро све ове мрке падине, брежуљци и баште покриће се травом, указаће се први цветићи, и сваки камен и камичак угрејаће се на сунцу.
У цркви више није било оне тако густе црноризе жалости као у прва три дана Страсне седмице, када се певало: „Се Жених грядет в полуночи“ (Ево Женик долази у поноћ и блажен је раб кога Он нађе да бди, а недостојан пак онај кога нађе уснила; зато се чувај, душо моја, не отежај од сна да не будеш смрти предана и изван царства затворена, но воспрени и викни: Свет, Свет, Свет си, Боже, због Богородице помилуј нас), и о украшеном двору. (Украшени двор Твој видим, Спасе мој; али одећу немам да уђем у њ. Просветли одећу душе моје, Светлодавче, и спаси ме.)
Јуче и ранијих дана све је подсећало на Страшни суд. А данас се оглашавала топла, помало ублажена жалост: да то није због пролећног сунца?
Свештеник није био у црној ризи већ у плавој. Причесници су били у белим хаљама и личили су на јабуке у пролеће, нарочито девојке.
На мени је била везена кошуља, превезана светогорским појасом. Сви су загледали моју кошуљу, а једна госпођица рече другој:
– Чудесан руски вез!
Био сам срећан због мајке, која ми је извезла тако прелепу кошуљу.
Кад су, пред Велики вход, запевали: Прими ме данас, Сине Божиј, за причесника Тајне вечере Твоје, јер нећу казати тајну непријатељима Твојим, нити ћу Те целивати као Јуда, већ као разбојник исповедам Те, помени ме, Господе, када дођеш у Царство Твоје – у мојој души све је затитрало, као да су почели да лупкају некакви фини сребрни чекићи, или да кљуцкају птичице својим нежним кљунићима.
„Прими ме... за причесника...“ – светлеле су у души сребрне речи.
Сећао сам се мајчиних речи: „Ако осетиш радост кад се причестиш, знај да је то Господ ушао у тебе и створио у теби породицу.“
С узбуђењем сам ишчекивао Свету Тајну.
– Хоће ли ући Христос у мене? Да ли сам достојан?
Устрептала је моја душа кад су се отвориле Царске двери, када је свештеник са златним путиром изишао на амвон и кад су зазвониле речи:
– Са страхом Божјим и вјероју приступите!
Кроз прозор су, право у путир, пали сунчеви зраци, и он запламса врелом светлошћу која пржи.
Нечујно, руку укрштених на грудима, пришао сам путиру. Сузе су ми навирале на очи кад је свештеник изговорио: „Причешћује се раб Божји за отпуштење грехова и за живот вечни.“ Моја уста дотакла је златна сунчана кашичица, а хористи су певали мени, рабу Божјему: „Тело Христово примите, Источника бесмертнаго вкусите.“
После одласка од путира, још дуго нисам спуштао крстолико сложене руке – привијао сам радост Христову која се уселила у мене...
Мајка и отац пољубили су ме и рекли:
– На здравље ти и на спасење примање Светих Тајни!
Тога дана ходао сам као да корачам по меканом чупавом тепиху – самог себе нисам осећао. Цео свет био је небески тих, испуњен плавом светлошћу, одасвуд се чула песма: „Прими ме, данас, Сине Божиј... за причесника Тајне вечере Твоје.“
И било ми је жао свих на земљи, чак и снега што сам га насилно разбацао, да га сунце сагори:
– Боље да сам га пустио да до краја одживи свој крхки живот!

[Ольга]

Спасибо! С таким удовольствием читаю! А раньше никогда не слышала о таком писателе, увы.

[Серјожа Попов]

Причащение

В Великий Четверг варили пасхальные яйца. По старинному деревенскому обычаю, варили их в луковичных перьях, отчего получались они похожими на густой цвет осеннего кленового листа. Пахли они по-особенному — не то кипарисом, не то свежим тесом, прогретым солнцем. Лавочных красок в нарядных коробках мать не признавала.
— Это не по-деревенски,— говорила она,— не по нашему свычаю!
— А как же у Григорьевых,— спросишь ее,— или у Лютовых? Красятся они у них в самый разный цвет, и такие приглядные, что не наглядишься!
— Григорьевы и Лютовы — люди городские, а мы из деревни! А в деревне, сам знаешь, свычаи от самого Христа идут...
Я нахмурился и обиженно возразил
— Нашла чем форсить! Мне и так никакого прохода не дают: «деревенщиной» прозывают.
— А ты не огорчайся. Махни на них ручкой и вразуми: деревня-то, скажи, Божьими садами пахнет, а город керосином и всякой нечистью. Это одно. А другое — не произноси ты, сынок, слова этакого нехорошего: форсить! Деревенского языка не бойся,— он тоже от Господа идет!
Мать вынула из чугунка яйца, уложила их в корзиночку, похожую на ласточкино гнездышко, перекрестила их и сказала:
— Поставь под иконы. В Светлую заутреню святить понесешь...
На Страстной неделе тише ходили, тише разговаривали и почти ничего не ели. Вместо чая пили сбитень (горячую воду с патокой) и закусывали его черным хлебом. Вечером ходили в монастырскую церковь, где службы были уставнее и строже. Из этой церкви мать принесла на днях слова, слышанные от монашки:
— Для молитвы пост есть то же, что для птицы крылья.
Великий Четверг был весь в солнце и голубых ручьях. Солнце выпивало последний снег, и с каждым часом земля становилась яснее и просторнее. С деревьев стекала быстрая капель. Я ловил ее в ладонь и пил,— говорят, что от нее голова болеть не будет...
Под деревьями лежал источенный капелью снег, и чтобы поскорее наступила весна, я разбрасывал его лопатою по солнечным дорожкам.
В десять часов утра ударили в большой колокол, к четверговой литургии. Звонили уже не по-великопостному (медлительно и скорбно), а полным частым ударом. Сегодня у нас «причастный» день. Вся семья причащалась Святых Христовых Тайн.
Шли в церковь краем реки. По голубой шумливой воде плыли льдины и разбивались одна о другую. Много кружилось чаек, и они белизною своею напоминали летающие льдинки.
Около реки стоял куст с красными прутиками, и он особенно заставил подумать, что у нас весна, и скоро-скоро все эти бурые склоны, взгорья, сады и огороды покроются травами, покажется «весень» (первые цветы), и каждый камень и камешек будет теплым от солнца.
В церкви не было такой густой черноризной скорби, как в первые три дня Страстной недели, когда пели «Се жених грядет в полунощи» и про чертог украшенный.
Вчера и раньше все напоминало Страшный суд. Сегодня же звучала теплая, слегка успокоенная скорбь: не от солнца ли весеннего?
Священник был не в черной ризе, а в голубой. Причастницы стояли в белых платьях и были похожи на весенние яблони — особенно девушки.
На мне была белая вышитая рубашка, подпоясанная афонским пояском. На мою рубашку все смотрели, и какая-то барыня сказала другой:
— Чудесная русская вышивка!
Я был счастлив за свою мать, которая вышила мне такую ненаглядную рубашку.
Тревожно забили в душе тоненькие, как птичьи клювики, серебряные молоточки, когда запели перед великим выходом:
«Вечери Твоея тайныя днесь, Сыне Божий, причастника мя приими: не бо врагом Твоим тайну повем, ни лобзание Ти дам яко Иуда, но яко разбойник исповедую Тя, помяни мя, Господи, егда приидеши во Царствие Твое».
— Причастника мя приими...— высветлялись в душе серебряные слова.
Вспомнились мне слова матери: если радость услышишь, когда причастишься,— знай, это Господь вошел в тебя и обитель в тебе сотворил.
С волнением ожидал я Святого Таинства.
— Войдет ли в меня Христос? Достоин ли я? Вострепетала душа моя, когда открылись Царские врата, вышел на амвон священник с золотою Чашей, и раздались слова:
— Со страхом Божиим и верою приступите!
Из окна, прямо в Чашу упали солнечные лучи, и она загорелась жарким опаляющим светом.
Неслышный, с крестообразно сложенными руками, подошел к Чаше. Слезы зажглись на глазах моих, когда сказал священник: «Причащается раб Божий во оставление грехов и в жизнь вечную». Уст моих коснулась золотая солнечная лжица, а певчие пели, мне, рабу Божьему, пели: «Тела Христова приимите, источника бессмертного вкусите».
По отходе от Чаши долго не отнимал от груди крестообразно сложенных рук,— прижимал вселившуюся в меня радость Христову...
Мать и отец поцеловали меня и сказали:
— С принятием Святых Тайн!
В этот день я ходил словно по мягким пуховым тканям, — самого себя не слышал. Весь мир был небесно тихим, переполненным голубым светом, и отовсюду слышалась песня: «Вечери Твоея тайныя... причастника мя приими».
И всех на земле было жалко, даже снега, насильно разбросанного мною на сожжение солнцу:
— Пускай доживал бы крохотные свои дни!

[Татьяна]

Бог в помощь Вам!
Замечательную книгу перевели .. тоже не встречала ..
Серјожа Попов - Вам особая благодарность! Встречала в Черногории книги с Вашими иллюстрациями, поздравительные открыточки "Христос се роди" - они замечательные!

[Серјожа Попов]

УОЧИ ВЕЛИКОГ ПОСТА

Преподобна Јефимија Велика прође сва у вејавици – дакле, Покладе ће бити завејане! Прође и апостол Тимофеј средозимник; за њим и три васељенска светитеља: најпре свети Никита, епископ Новгородски, избавитељ од пожара и сваке паљевине; затим догореше воштане свеће Сретења Господњег – били су љути сретењски мразеви; и најзад прођоше и Симеон Богопримац и пророчица Ана.
Снег и даље засипа прозоре до самога врха. Мраз не попушта, по целу ноћ завија мећава, али ти је ипак некако мило у души – прегурали смо половину зиме. Дани постају светлији! У сну већ видиш траву и брезове ресице. Срце је налик на птицу спремну да полети.
По најљућем мразу, радосно сам изјавио пред Гришком:
– Стиже пролеће!
А он ми одговори:
– Е, како бих те треснуо по потиљку због таквих речи! Какво пролеће ако се птица у лету заледи!?
– Ма то су последњи мразеви – тврдио сам дувајући у скочањене прсте – већ и ветар дува веселије, а и лед на реци преко ноћи гуди... То они пролеће најављују!
Нисам успео да убедим Гришку, али видим му по очима да се и он сав топи од пролећних речи.
Просјак Јаков Гриб пио је код нас чај. Дувајући у шољу, он каза снужденим гласом:
– Лети време... лети... Сутра почиње Недеља о царинику и фарисеју. Спремајте се за Велики пост – само рен и ротква, и само једна брига: Јефремова књига.
Сви уздахнуше. А ја се, богами, обрадујем. Велики пост – то је пролеће, то су потоци, певање петлова, жуто сунце на белим црквама и санте на реци.
На свеноћној служби, после изношења Јеванђеља на средину цркве, први пут је певана покајна молитва:

Покајања отвори ми двери,
Животодавче,
Јер дух мој будан стреми ка храму
Твоме светом.

Од Недеље о царинику и фарисеју у нашој кући почињала је припрема за Велики пост. Пред иконама би упалили кандило и надаље је оно горело непрекидно. Средом и петком није се јело ништа с месом. Пре ручка и вечере приносили су молитве клањајући се до самог пода. Мајка је постајала строжа и као да није ходала по земљи. А ја сам, пре него што наступи Велики пост, журио да извучем од зиме све њене благодети: санкао сам се, котрљао се низа сметове, обијао штапом ледене висуљке, качио се страга на саонице превозника, сисао леденице, спуштао се у јаруге и ослушкивао снег.
Наступила је друга седмица поста. Њу су, по црквеном, звали Недеља о блудном сину. На свеноћној служби певали су „На рекама вавилонским“ – песму још жалоснију од „Покајања“.
У недељу је дошао код нас Јаков Гриб да се огреје. Сместивши се покрај пећи, он запева старински напев „Плач Адамов“:

Рају, мој рају,
Пресветли мој рају,
Због мене си створен,
Због Еве затворен.

Овај напев раскравио је оца и он се распричао. Почео је да се присећа великих руских путева, којима су ишли слепи старци са својим водичима. Називали су их Божјим певачима. Носили су изрезбарене штапове: код некога уцртан голуб, код некога шестокраки крст, или пак змија. Дешавало се да се зауставе испод прозора нечије куће и запевају о самртном часу, о последњој труби Архангеловој, о царевићу Јосифу, о насељавању у пустињи. Мајка се сетила своје баке:
– Како је само умела мајсторски да пева духовне песме! Таква је милина било слушати је, просто се душа лечила од греха и помрачења!
– И ја сам некада на вашарима певао – поче да се присећа и Јаков – док нисам пропио свој глас! Е, вала, исплатило се то: и вајду и утеху донесе. Руски народ ти је такав, за благоглагољиве речи има да скине и крст са свога врата! На сваки посао има да заборави. Дешавало се, тако, сагне човек главу и слуша, а низ лице сузе теку ли теку! Да, не можемо ми без Бога, не можеш, па макар да си и највећи могући преварант и робијаш!
– Прошла су та времена – уздахну мати – старинске песме сад су већ ишчилеле из сећања! Све више певају оне фабричке и грамофонске!
– Оно јесте, тако је, истина је да старинске песме ретко певају, али – успротиви се Јаков – само кад би сада, ево баш у овај час, кад би запевала твоја баба о Алексију човеку Божјем или, узмимо, о Антихристу, да видиш како би се расплакали разбојници, како би се растужили! Зато што би... овај... што би руску земљу у тој песми осетили... Прадедови и дедови пред очи им изађу... цела историја из гробова устане! Да... Од крви и од земље своје не можеш да побегнеш. Она тражи своје... та крв!
Увече сам угледао нежно тиркизно парче неба и оно ми се учинило као предзнак пролећа – рано пролеће увек, увек је тиркизно! Казао сам о томе Гришки и он ме опет нагрди.
– Ма, треснућу те по потиљку што трчиш испред руде! Досадио си ми са тим својим пролећем грђе од киселе роткве!
Наступила је Недеља о Страшном суду. Уочи ње су у цркви дали помен умрлим рођацима. Код куће су спремили кољиво – као знак вере у васкрсење из мртвих. Тога дана Црква се сећала свих „који од Адама до днес у благочестивости и у вери упокојени беху“ и посебан молебан узносила за оне „које вода прекри, који у боју, пожару и земљотресу настрадаше, или пострадаше од убица, или их муња спржи, или их звери растргоше, или пострадаше од змије и другога гмаза, или се смрзнуше на мразу...“. И за оне „које прободе мач, збаци коњ, које притисе камен или засу одрон; које усмртише зачарани напици и отрови или који задављени беху...“.
У недељу су на литургији читали из Јеванђеља о Страшном суду. Дани су били страшни, налик на ноћне муње или удаљено трескање грома.
У мени су се борила два осећања: страх од језивог Суда Божјег и радост због близине Поклада. Ово друго осећање било је тако бујно и силовито да сам се прекрстио и рекао:
– Опрости, Господе, моје велике грехе!
Покладе су стигле са лаком вејавицом. На телеграфским стубовима појавили су се дугачки тамноцрвени плакати. Читав сат био је потребан мени и Гришки да савладамо неразумљиве али тако примамљиве речи:

Кинематограф Лимијер. Живе покретне слике, а осим тога и блистава представа колосалног жонглера, еквилибристе Бруна фон Солерна, мађионичара Милберга и магијско спиритистичко вече мађионичара, илузионисте, опсенара фантастичне вечери Мартина Лемберга, прозваног краљем вештине.

Људи су мирисали на палачинке. Богаташи су пекли палачинке почев од понедељка, а сиромашнији – од четвртка. Моја мајка их је пекла уз молитву. Прву испечену палачинку спустила је на кровни прозорчић, у спомен умрлим родитељима. Мајка је много причала о сеоским Покладама и било ми је веома жао што је родитељима пало на памет да се преселе у град. У селу је све било другачије. Тамо су покладни понедељак звали сретање; уторак – игре; среду – сладокусна; четвртак – преокрет; петак – таштине вечери; суботу – заовина посела; недељу – испраћај и проштени дан. Покладе су још звали и Госпођа, Царица, Осподарица, Матушка, Пошалица, Лепота. Певали су песме изаткане од звезда, сунчаних зракова, златорогог месеца, од снега, од класја ражи.
Тих дана сви су се веселили, једино је црква тужила у својим вечерњим молитвама. Свештеник је већ читао молитву Великог поста: „Господи и Владыко живота моего“ Јефрема Сирина. (Господе и Владару живота мога, не дај да мноме овлада дух лењости, властољубља и празнословља. Но даруј мени, слузи Твоме, дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своја сагрешења и да не осуђујем брата својега, јер си благословен у векове векова. Амин.)
Наступила је Проштена недеља. Преко дана се ишло на гробље да се умрлим сродницима упути молитва за опрост и да се њима изрекне опрост. У цркви, после вечерње службе, свештеник се поклонио свима присутнима до земље и замолио за опроштај. Пред одлазак на спавање и ми смо се до земље поклањали једно другоме, грлили се и говорили: „Опрости, Христа ради“, на шта се одговарало: „Бог нека опрости.“ Тога дана у селу су зорили пређу, то јест у рано праскозорје износили повесмо пређе на прозор да би сва пређа била чиста.
Ја сам сањао предстојећи Велики пост – не знам зашто, јавио ми се у лику преподобног Сергеја Радоњешког, који иде преко снега ослањајући се на црно игуманско жезло.